PIŠE: Ante JUKIĆ
Petak. Većini ljudi najdraži dan u tjednu, opjevan u mnogim pjesmama. Odista, rijetki su oni koji ne vole petak. I pomalo čudni. Ja ga, bit ću potpuno iskren, baš i ne volim. Mislim, radovao bih se i ja petku, uživao zbog vikenda koji dolazi, ali ne mogu. Kako se uopće radovati danu u kojem ćeš ostati gladan?
I dok ljudi koji ne poste opušteno uživaju u iću i piću kujući planove za vikend, dok guštaju u delicijama koje hrvatska i svjetska kuhinja nude, ja samo čekam da ovaj beskonačan dan prođe. Samo da mi se nekako dokopati ponoći, pa da se mogu pošteno najesti. Jer od ovog što se katolicima nudi kad su dani posta, slaba je vajda.
Pogledajte vi ovo, dragi moji čitatelji. Fiš, perkelt od soma, brudet, bakalar, šaran na rašljama, pohani oslić, skuša na žaru, pečena pastrva, srdele, papaline, tunjevina, lignje, dagnje, plodovi mora, gljive… Pa za prilog nekakva krumpir salata, pečeni krumpir, pomfrit, riža, razne lepinjice, uštipci…
Nađu se tu i tačke, tijesto s makom i orasima… Vina, piva i sokove koji se nude neću ni spominjati. I to je kao nekakva hrana? To bih ja trebao jesti? Tko se ikad od toga najeo? Bolje mi nemojte ništa dati, nego ovo. Mislim, tako ste mi onda mogli servirati i paradajz, papriku, krastavce, jabuku, grožđe, smokve, lubenicu i slične gluposti.
Zaista, nije lako ljudima koji petkom poste. Onima koji su na ‘kruhu i vodi’ možda i jest, ali mučenici koji su osuđeni na gore navedena jela petkom proživljavaju pravu muku. Velika je to žrtva i odricanje…