Igrale se delije…

PIŠE: Ivan Grigić – Šinko

Čitali ste;

na poziv prijatelja dolazim u Beograd i u busu me otkrivaju navijači Crvene Zvezde. Igramo igru u kojoj je ulog ogroman.

Nisam ni završio rečenicu „Može, Srbi, neka igre počnu!“, a krenuli su rafalno:

– Bjelovar!?

– Dubrovnik!?

– Varaždin!?

– Zagreb!?

Radovala me njihova stihijska igra „dugim loptama, s preskakanjem vezne linije“, bez plana i programa, kojom bi samo pukim slučajem mogli zabiti gol, odnosno pogoditi grad iz kojeg dolazim.

– Ništa, momci, žao mi je, još šest pokušaja… – zadovoljno sam prokomentirao, odgurujući lagano nekoliko najpijanijih od sebe.

Dvojica se proguraše do mene. Prvi me, jedva primjetno, ali bolno, kao stoper u Slobodnici, divljački potegne koljenom u but i na uho zapjeva:

– Oj, ustaše, neka, neka, duboka vas jama čeka…

Drugi, uštinivši me ispod jakne, zajauče:

– …široka je jedan metar, a duboka kilometar!

Buljili su u mene, pokušavajući mi po nekom detalju otkriti podrijetlo ili porijeklo, samo što tu nisu imali ni minimum šanse; tetovaže duboko skrivene pod New York Yankees jaknom, na glavi šareni šešir Hard Rock caffe Yokohama, crvena Adidas trenerka doljnji dio i Bi-Kej patike. Izgledao sam kao da me neki kineski cirkus zabunom zaboravio u Beogradu ili, u najboljem slučaju, kao slabovidni daltonist s rakom na ukusu.

– Vivovitica–Kavovac–Kavobag! – pokušao je trojkom gospodin par mjesta dalje od mene, s pepeljarama na očima i nosom tri broja većim u odnosu na lice.

– Ćuti, bre, Vojo, ne mešaj se! – prekorio ga je muškarac do njega, očigledno njegov partner.

Malo sam oklijevao s odgovorom, iskusno naglašavajući dramu, upitnici su visili iznad glava, napetost je dosezala vrhunac…

– Ne, nažalost, promašaj… – manirom radijskog komentatora sam izazvao uzdahe čitavog autobusa.

Iskoristio sam njihovu neodlučnost i malo promatrao face tih momaka.

Volio bih da mogu napisati „primitivna, brđanska lica s više očiju nego zubi“ ili „visokog čela i niskog IQ, otprilike na razini Matakovićevih junaka…“, ali – ništa od toga.

Obični, mladi ljudi, kakve možete sresti u svakom gradu, siguran sam da su danas neki od njih suci, odvjetnici, policajci, a vjerujem da su pojedinci pronašli i pošten posao.

Iako, da ne bude sve u optimističnom tonu, barem trojica iz te ekipe su završili na čitulji prije napunjene tridesete godine.

– A da ti, sine, nisi iz Mostara? – vratila me u stvarnost simpatična bakica, ista ona kojoj sam ustupio mjesto.

– Kakav crni Mostar, baba, pa Mostar nije ni u Hrvatskoj… – bjesnio je jedan od kariranih.

– …bez veze si potrošila pokušaj!!!

Baka me pogledala, jedva primjetno namignuvši…

– Pa šta zna baba, izvinite…

Hvala, bako, svaka pomoć je dobrodošla.

I onda se dogodilo ono čega sam se pribojavao, Stone Island je uzeo riječ:

– NEĆU VIŠE MUVU DA ČUJEM, JASNO!!? OD SADA SE MENI OBRAĆAJTE AKO MISLITE IŠTA REĆI!!! Imamo još samo dva pokušaja…

Vrata busa se otvoriše i vozač progovori na tečnoj ćirilici:

– Čika Živojine, ovo je Vaša stanica, rekli ste mi da Vas podsetim kad stignemo.

Čika Živojin, koji bi bez trunke šminke mogao glumiti Panteliju Topalovića, veselo je zacvrkutao:

– Neka, neka, ostat ću još malo, želim videti šta će da se zdesi sa Hrvatom.

A „Hrvat“ je solidno kotir’o, priželjkivao je pojavljivanje nekakvih organa reda, da netko iz busa pozove muriju ili da se barem ukaže kontrolor karata. Kad ono…

Srpski rulet

– Karte na pregled! – začuo se glas iz stražnjeg djela, dolazeći sve bliže i bliže.

Odlično, pomislih, sad sam na konju..

– Ajmo, momci, jeste gluvi, karte na pregled!? – upao je točno između mene i mog milovatelja, potencijalnog silovatelja.

Ono što sam tada vidio, sledilo me skroz…

– Imam godišnju! – rekao je jedan od zvezdaša, dignuvši jaknu i uslikavši srebrnu utoku za pasom.

Dok se ekipa cerekala, a kondukter pognute glave jurio prema izlazu, po prvi put sam pomislio da možda nikada više neću vidjeti Vinkulju.

– Ja bih rekao da si ti iz Vukovara… – pokušaj broj 9 je uputio jedan od krupnijih frajera, kojem očito ni Stone Island nije smio ništa reći.

Nadao sam se da je izraz moga lica ostao isti, međutim, iskusni pokeraši i bolji murijaški inspektori bi sigurni primijetili lagano crvenilo, žmirkanje i podrhtavanje usnice koje je izazvala ova stativa!

– Ne, nisam iz Vukovara…

Osjetio sam da se obruč steže pa sam lagano krenuo prema vratima, želeći im dodatno pojačati nervozu i natjerati ih na neki očajnički pokušaj.

Odlučih i dodatno zamest trag pa sam, prolazeći kroz gužvu, mrmljao da me svi čuju…

– Asti gospe, ludog li svita, rebatinke i bićve su mi mokre ka’ da sam na Baćama igra balun dvi ure…

Joca sa Sućidra bi sigurno bio ponosan na ovaj moj manevar jer je sad bilo samo pitanje trenutka kad će svi zborno povikati „Split!“ te sam, došavši tik do vrata, poviknuo šoferu:

– Majstore, ima izać’!

Autobus je lagano usporavao, razmišljao sam hoću li ih sve skupa pozdraviti sa „zdravo“, „ćao“ ili „bog“, sekunde su me dijelile od slobode, kad me jedna rečenica u trenu ostari za deset godina, minimalno!

– Gde si poš’o, dečko, da ne žuriš možda u VINKOVCE!!!?

(KRAJ U SLJEDEĆEM BROJU)