Previously in „Belgrade story“:
duboko u sudačkoj nadoknadi, kad sam bio već koračić do slobode, netko iz mase pogađa grad iz kojeg stižem i stavlja me u ozbiljne probleme!
Opsovah glasno! Opsovah ružno (može li se uopće opsovati lijepo?)…
Normalno da sam fras dobio, ovako me u životu šlogir’o još samo Semih Şentürk u Beču, ali to će se dogoditi tek tri godine kasnije.
– JESAM LI LEPO REKAO DA NITKO NE GOVORI DOK MU NE DOZVOLIM!!! KO JE REKAO „VINKOVCI“!!? – grmio je Stone Island dok su mu vratne žile prijetile prsnućem.
– DA VIDIM TOG DELIJU!!?
Nije morao dugo čekati jer se istog trena iz zadnjeg djela autobusa ponovno začuo onaj glas:
– Ja sam rekao! – i nastavio, polagano se probijajući kroz gužvu.
„Probijanje“ možda nije prava riječ jer su mu se svi micali kao more Mojsiju…
– Umesto što galamiš, bolje pitaj dečka jesam li u pravu?
Pred nama se pojavio momak stariji od mene možda koju godinu, ni po čemu poseban, osim što ga je pola autobusa, i to ova huliganska polovica, gledala s neskrivenim strahopoštovanjem, otprilike u omjeru 1 % strah:99 % poštovanje…
– Oo oo, to ste Vi, ni-nisam znao, da sam z-z-znao, sigurno ne bi vikao – zamuckivao je Stone, vidno uzbuđen kao klinac pred ekskurziju pa se okrenuo opet prema meni.
– Je l’ , Hrvat, je l’ gospodin pogodio?
Nije imalo smisla lagati, tražili bi osobnu, samo bi ispao jadan…
– Da… – procijedio sam i izazvao delirij u busu.
Kad se oduševljenje stišalo, čuo sam jednu gospođu kako poluglasno komentira:
– Koji je sad pa ovaj novi, taj što je pogodio da je dečak iz Vinkovaca?
U trenu joj je stigao jednako poluglasan odgovor Burberryja koji je stajao tik do nje:
– Nije ni čudo da ne znaš, baba, kad samo buljiš u sapunice… Kevo, dođi nekad na Marakanu pa ćeš da vidiš: on kad zavija, ceo Sever navija!
Mene su za to vrem…ovaj, vrijeme, dvojica najkrupnijih uhvatila pod ruku, spremni da me izvedu na sljedećoj stanici:
– Idemo u park s njim – stigla je zapovijed Islanda.
„Ubit me ne mogu, minimalno pedeset ljudi je 15 minuta gledalo ovu predstavu, ne može me sad mrak pojest’ da nitko ništa ne kaže…“ – hrabrio sam samog sebe, gledajući kako me moj krvnik, ovaj koji mi je zabio zadnji lijes u čavao, netremice promatra (definicija riječi „netremice“: ne trepnuvši, vrlo pažljivo, vrlo pozorno, napeto).
Nisam stigao mozgati kako je znao da sam iz Vinkulje, ali slutio sam da ću ubrzo dobiti poneki odgovor…
Remember me?
– Sećaš se mene? – upitao je tonom koji nije naslućivao ništa dobroga.
Kad ti netko dolazi s pričom „Sećaš se mene?“, teško da će to biti neki zaboravljeni jaran iz vojske, koji će u nastavku rečenice dodati „…davno si mi posudio 200 kuna pa ti ja evo sada, u znak isprike, vraćam 200, ali eura!“.
Puno izglednija varijanta da će to pitanje dobiti nekakav neželjeni epilog kao u „Carlitovom načinu“, kada Alpa Ćina na štajgi dočeka „Benny Blanco from the Bronx“…
Inače ću rado odglumiti da se sjećam nekoga, čisto iz pristojnosti i poštovanja, krenuti u razgovor i pokušati dokučiti odakle se znamo, ali u ovoj situaciji to nije imalo smisla.
– Ne, žao mi je, ne mogu se sjetiti – rekao sam to na najpristojniji mogući način, kontajući da je momak sigurno iz Vinkovaca ili okolnih srpskih sela , koji je za vrijeme rata zapalio preko.
Predstavio se nadimkom koji mu je ujedno, kasnije sam saznao, bilo i prezime, počinjalo je istim slovom kao i moj nadimak pa započe priču…
Karma ili šta već…
Par godina ranije vozio je majku u okolicu Vukovara da obiđe rodbinu i ode na groblje. Pri povratku navratiše u Vinkovce kupiti „neke lekove kojih kod nas nije bilo ni za lek“.
– Parkirali smo pred nekim lokalom, Emporijum, Emporio ili tako nekako se zvao, razmišljao sam hoću li skinuti registracije ili ne, odlučim da ipak neću.
Nisu bili u apoteci ni petnajst minuta, kaže, ali i to je bilo dovoljno da se oko auta stvori desetak momaka kojima su namjere bile sasvim jasne.
Držeći majku za ruku, došao je do auta, otključao i pogledao najkrupnijeg dečka iz „odbora za doček“:
– Vodite me negde dalje, nemojte pred majkom… – rekao mu je, znajući šta slijedi.
U tom trenutku pored njih, očito naslućujući što se događa, staje bijela Vespa i s njom pripadajući joj vozač. Kratko se raspituje o čemu se radi, saznavši šta je, zove momke na stranu. Nakon pola minute, dečki odlaze…
– Je l’ se sad sećaš? – upitao me.
Sjetio sam se…
– Sjetio sam se – nasmijah se prvi put u zadnjih pola sata.
Nasmijao se i on.
– Pomogao si mami da uđe u kola, vozio si ispred nas do izlaska iz grada, svirnuo i otišao.
Kamen koji mi je upravo padao sa srca očito je pao na nogu jednog od mojih otmičara, jer je bolno zajecao; ovaj rasplet koji je vodio ka mojoj slobodi, vidno je razljutio pojedine hijene koje su planirale s malo starog, dobrog nasilja začiniti dan, ali nitko nije usudio ni zucnuti.
– Na sledećoj stanici izađi van, sad smo jedan-jedan – rekao je pruživši mi ruku i dodao:
– Samo mi kaži, molim te, što si rekao toj svojoj ekipi da su u trenu odustali od mene?
– Ništa specijalno, rekao sam im da pravi mangupi ne napadaju nekoga tko je sa ženom, curom, majkom, djecom…
Klimnuo je zadovoljan odgovorom, očito poštujući iste kodekse:
– Jeste, da… A znaš li šta bi ti se sad desilo da si slučajno učestvovao u tom napadu i da te ja sad sretnem ovde?
– Znam, znam… – rekoh kiselo
– Ne znaš, brate, veruj mi, ne znaš – reče.
Izlazio sam polako, siguran da sam siguran, glumeći da mi je svejedno, a u sebi sam drhtao od uzbuđenja.
Trebala mi je još samo neka dobra švarcenegerovska rečenica koju bi, za kraj ove priče, izgovorio s vrata autobusa, jednom nogom već na beogradskom asfaltu, ali ništa upečatljivo mi nije padalo na mozak.
I onda mi je moj novi prijatelj pomogao drugi puta tog dana, dobacivši…
– Vi Vinkovčani… – ovo Vinkovčani je izgovorio neznatno glasnije, s nekim posebnim poštovanjem:
– …uvek ste bili jaki… Mnogo jaki!
Okrenuo sam se posljednji put, sve ih dobro odmjerio i kazao jedino logično u tom trenutku:
– Najjači!
KRAJ EPIZODE